Sav taj CV!

Ne znam za druge, ali mene su moji roditelji učili da lagati nije uredu. Vođena time, ali i nekom prećutnom praksom da se u biografiji piše sve što si ikada radio, ja sam svoj CV sastavila davnih dana i redovno ga dopunjavala nakon svakog radnog mesta ili autorskog ugovora koji sam imala. Tako je moja biografija od 13 godina radnog iskustva sa svim opisima stala na 4 stranice. Sve sam napisala! I još sa setom čitam opise prvih poslova i poredim ih sa opisima poslednjih poslova. To se zove razvoj, brale! Bravo ja! Kad ono međutim….

Glavna nedoumica prosečnog nezaposlenog u Srbiji je koji format CV da koristi. EU Pass je jedan od glupljih izbora za moj ukus, osim ako poslodavac ne zahteva, što opet nešto govori i tom poslodavcu. Dalje, da li ide slika ili ne, da li se piše godište, nacionalnost i sl., ali najvažnije nam je da lepo izgleda. Da bude lepo dizajniran, da je dopadljiv na oko i da bude drugačiji! Broj stranica nije presudno važan, čak nekad CV od 3-4 strane bude ocenjen sa „impozantan“, jer „pogle, šta je sve ovaj čovek radio i za koga“. Znači, bitno je da napišeš SVE što si radio, sve u čemu imaš iskustva. Od heftanja do stručnog javnog nastupa!

Ne. Format nije bitan, bitno je da bude pregledno, standardizovano i jasno. Fotografija ne, to je već zastarela nedoumica, u eri borbe svih za svačija prava, fotografija se odavno smatra diskriminišućim faktorom. Ništa godište, ništa nacionalnost, vera, ništa majka ili otac troje dece i sl. Samo ime prezime i kontakt mail i telefon.

CV za kanadsko tržište se, po ovim standardima, ne razlikuje od našeg i drugih. Međutim, suštinska razlika, makar se meni tako čini, u odnosu na Srbiju, je u tome što se kandidati u Srbiji s pravom oslanjaju na induktivno i deduktivno zaključivanje čitaoca biografije. To naši regruteri rade. Nikada nisam radila u HR, ali sam bila u prilici da biram kandidate u užoj konkurenciji i da čitam njihove biografije. Nas nekoliko je stvarno čitalo te CVijeve i bavili smo se time da li su biografije i iskustvo kandidata uklopivi u posao koji će da obavljaju. E, ovde je uglavnom sve kontra. Tržište je ogromno, previše je ljudi, kandidata i pismenih i nepismenih, i dobrih i loših, a vremena premalo. Zato je važno da se istakneš po standardizovanom i dobro skockanom CV.

Svi saveti koje sam dobila mogu da se sažmu u jednu rečenicu: Nebitno je šta si radila, već šta si time postigla, čemu si doprinela i koji je rezultat tvog rada. Praviš brošuru od svog CV, sa što više brojeva, dovoljno atraktivnu koja će najbolje da te proda! Pripisuješ uspehe sebi i prodaješ ih kao svoje- ako treba „lie shamelessly„. Dovoljno je da neku temu dovojlno poznaješ da o njoj možeš da pričaš i možeš da pišeš da si to radila. I tu se ja susrećem sa problemom sa početka – Šta me se tiče da li je atraktivan, pišem, brate, šta sam stvarno radila i ne mogu da „lie shamelessly„.  Imam probelm da pripišem sebi uspeh za nešto na čemu nisam samo ja radila, nego znam za bar još 5 ljudi, a često i više, da su ginuli, razboljevali se i radili i trudili se i da je taj dobar rezultat na kraju, naš zajednički rezultat. Možda sam se zato i bavila ekipnim, a ne individulanim sportom, ali to sad nije važno. Pa čekaj, mislim se, taj moj CV ili LIn profil će da gledaju i kolege sa kojima sam radila godinama. Treba da ispadnem arogantna i pretenciozna.  Ok, nisam baš ni bila posmatrač, često sam bila dosta važan igrač, ali nisam JA npr. ubrzala proceduru za izdavanje građevinske dozvole u Srbiji, a trebalo bi nekako da predstavim da ipak malo jesam. E, tu onda zoveš upomoć vujakliju i rečnike i svetog Đorđa, samo da dođeš do najpravičnijeg i najtačnijeg izraza, reči. I vrlo često kapituliraš.

Eeeeee, ajde sad, mačke male, da vidim koliko je lako napisati CV. Što bi rekao Pikac u „Vratiće se rode“: „Gde lako, čoveče.“ Ni lako, ni brzo, već neophodno i prilično povremeno bitno – suštinski, bitno je samo kad tražiš posao 🙂

De ne pravim ovde priručnik na temu kako se to piše dobar CV, šta je dobar CV (najbolji je onaj koji te zaposli, jel tako?) – ima materijala na tu temu i previše, pisali ljudi. Ja sam se koristila instrukcijama i savetima sa ovog linka, pa sam sa 4.5 uspela da se skratim na 3 stranice, što opet nije bilo dovoljno kratko. Istina, važno je da ti biografija ne bude predugačka, posebno imajući u vidu činjenicu da se HR regruteri na njoj ne zadržavaju duže od 7-10 sekundi. Pa kad je već tako, nek bace pogled za to vreme i na ono što piše, a ne da to vreme potroše na listanje i brojanje stranica.

Da skratim priču, osim što je bitno da bude kratak, jasan, koncizan, da ima brojeve i bude  usmeren na rezulat, važno je i koji jezik, tj. koje reči korsitimo kad pišemo CV. U tome dosta pomognu tekstovi oglasa za poslove na koje konkurišeš – bukvalno čitaš i tražiš sinonime, a ponešto i copy paste-uješ, kao i neki primeri CV koji su dostupni na netu, a vezani su za posao kojim se baviš ili kojim želiš da se baviš. I onda je, naravno, logično da u procesu pisanja, a često i na kraju, imaš bar 5 verzija CV. To je neminovnost.

I za kraj, jedna mala-velika tajna: najviše ti pomognu, ako imaš sreće kao ja, prijatelji i ljudi dobre volje, koje nije napustio entuzijazam, koji su strpljivi, posvećeni, koji žele da razumeju i pomognu. Za te ljude reči nemam, kupili su me za vek vekova. Da mi nije bilo te čete male, ali odabrane, ne bi moj CV danas bio na dve strane niti bi bio (pa makar i interno) okarakterisan kao „super“, „impresivan“ i “ fokusiran za veoma niche posao“, i ipak u granicama pristojne arogancije.

Međutim, što bi rekao jedan od članova gore pomenute čete, pisanje CV nikada ne prestaje. Polako počinjam to i da prihvatam. To je, jedan dug i mukotrpan posao koji samo povremeno prestaje – kada nađeš posao i dok ne počeneš da tražiš sledeći.

Ostaje mi još igra brojeva, pa da odmorim kao zaposlena žena.