Šta želiš da budeš kad porasteš?

Koji god posao na svetu da zamišljate kao najdosadniji ikada, nije. Ima gore, verujte mi. Pisanje i preuređivanje CV, usklađivanje sa „lokalnim običajima“ i oglasom na koji planirate da aplicirate je, makar za mene, najsuperlativniji superlativ od „dosadno, brate!“ A jedina potencijalna konkurencija dosadnosti je, naravno, pisanje Cover Letter – rođenog brata CV. Ja bih ljudima koji su se opredelili da im pisanje CV, CL bude zanimanje dala beneficirani radni staž, bez da trepnem!

Pa to je čitava nauka napravljena od najobičnije beleške šta ste i za koga radili u svom zaposlenom životu. Zašto jednostavno nije dovoljno samo napisati imena poslodavaca, period koji ste kod istog proveli i pozicija na kojoj ste radili?! I ende. Kraj. Dobro, još stručna sprema i kontakt. Najiskrenije, ja mislim da je to dovoljno, posebno imajući u vidu rođenog brata Cover Letter, pa tu, sine, piši i objašnjavaj šta god misliš da treba. Evo mi sad pade na pamet radna knjižica, i kud je ukinusmo. Nije ni čudo što su je decenijama pokolenja smatrala svetinjom.

Da se razumemo, nije to što me mrzi da to radim i što smatram da je gubljenje vremena, a ne investicija u budućnost, nego što to, bre, niko posle ne čita! Postoje čak i analize na temu koliko se HR regruteri zadržavaju na jednom CV. U proseku oko 5-7 sekundi! Ne libe se ljudi da to javno iznose. Još to koriste kao opravdanje zašto bi trebalo da imamo fantastičan CV koji će da nas izdvoji iz mase kandidata! Pa šta može da se vidi za to vreme, majke ti?! I što nas onda mlate sa pravilima i savetima i formatima, kad svi znamo da CV nije kriterijum po kojem se biraju kandidati za zaposlenje. Sad će neki dušebrižnik da kaže „pa dobro, jeste polazni kriterijum“. Za šta? Evo pitam. Za to da dokažem da sam pismena da ga sastavim? Za to, kao što rekoh, postoje ljudi koji to rade za, i ne baš simboličnu, nadoknadu. Za prvi sud o kandidatu? Prvi sud se stiče kad čuješ od njegove preporuke da treba da ga pozoveš na razgovor, a onda ti mučeni kandidat pošalje CV da biste obojica ispoštovali proceduru. Tako stvari fukcionišu u Srbiji, neko će pomisliti. A ja kažem, tako stvari funkcionišu i ovde. Tako to funkcioniše svuda, to je prosto tako.

Evo sad razmišljam kako bi bilo super kada bi postojao online neki jedinstevni registar radno sposobnih fizičkih i kako bi mogla npr. da se propiše obaveza da se u taj registar nakon završenog bilo kog stepena obrazovanja, unose podaci o đaku. Da se formira profil u kojem se, između ostalog, sakupljaju i komentari-preporuke prvo profesora, a kasnije i poslodavaca, o vlasniku profila koji će u nekom trenutku biti profil nezaposlenog licua koje traži posao. Tu bi mogao da se godinama gradi profil osobe koja bi bila delom odgovorna za ažuriranje sopstvenog profila i to bi bilo jedno jedino mesto gde bismo dopunjavali informacije o sebi i gde bi, recimo, bivši poslodavac bio u obavezi da napiše komentar i-ili preporuku za nas. A to bi onda bila jedina baza u kojoj bi svi potencijalni poslodavci, filtriranjem nekih kriterijuma, dolazili do najboljih kandidata koji  mu po profilu najviše odgovaraju. Mogli bi tu da se prave razni psihološki profili i neke statistike zanimljive… Mogla bih da razradim ovu ideju, da vidim koje su joj manjkavosti, osim što bi me linčovale agencije za zapošljavanje i deo HR sektora.

Jasno je da se ovih dana bavim preuređivanjem svoje biografije, koja ispade živopisnija nego što sam mislila. Pre nego što krenem u elaboriranje saveta i sugestija (što će biti deo sledećeg teksta na blogu), želim da skrenem pažnju na pitanja koja sam ovih dana čula više puta od različitih dobronamernih ljudi, a koja sam poslednji put čula u od prilike u osnovnoj školi, ako ne i ranije. Pitanja glase: „Šta ti uopšte želiš da radiš? Čime želiš da se baviš u životu? Šta je to što voliš da radiš?“

Ne znam kako da opišem osećanje i facijalnu ekspresiju koja se nakon ovih pitanja refleksno dešavaju u i na meni. To su pitanja u rangu onog „Šta želiš da budeš kad porasteš?“ Velika, to mi prvo padne na pamet. Al to sam već rešila, mama i tata se pobrinuli za to. Šalu na stranu, ne mogu da osvestim da sam u situaciji da mogu da biram. Da treba da biram. Sa pune 33 i svim saznanjima i iskustvima koja imam. Svi oko mene mi ovde govore „Razmisli dobro, ovde stvarno sve može, samo je potrebno vreme i moraš da ispoštuješ neka pravila. Ali, ako želiš da potpuno promeniš zanimanje, ili ne voliš to što si radila u Srbiji, slobodno traži posao u industriji i delatnosti koju voliš. Važno je da radiš ono što voliš.“

Al najtužnije je što ja ne znam na prvu da odgovorim šta ja želim da radim. Mogu da kažem šta umem da radim, šta mi ne bi bilo teško da radim, šta me ne bi bilo sramota da radim, šta sam sve radila, šta mi drugi kažu da dobro radim, ali šta volim da radim-ono iskonski šta osećam u sebi, šta me pokreće, isnpiriše, ispunjava- ja, nažalost, ne znam. Ili znam, ali nisam toga baš svesna.

Dakle, sećam se da sam od malih nogu volela knjige – da čitam, da piskaram nešto, da vodim dnevnike, pišem spomenare, lepim, crtam, palim papir po ivicama da izgleda staro, prepisujem neke citate iz knjiga koji mi se dopadaju, pa bojim ta slova, senčim, crtkam, pišem tekstove pesama u kojima se pronalazim, pišem svoje pesme…Zato sam valjda pred kraj srednje škole, kad je pitanje odabira fakulteta postalo sve aktuelnije i učestalije, jednom prilikom i rekla, prvo mami, a posle i tati, da želim da upišem dramaturgiju. Mama pravnik, tata ekonomista, nisu baš pokazali neko razumevanje. Ne krivim ih, danas razmem – i ja bih se roknula da mi dete poželi da bude dramaturg u Srbiji. Razmislite za koliko dobrih dramatruga znate da uopšte postoje i kako žive ti ljudi. Tako je mama moju odluku dočekala sa:“Imaš neke ideje, jel?“, a tata sa:“Šta ti je, sine, to?“ Na moje objašnjenje šta je dramaturgija, tata je tada zaključio jedonom od najvećih istina: „Vidi sine, lepo je to što ti voliš da pišeš, ali i Bora Stanković je završio Pravni fakultet pa je napisao Koštanu. Tako da, piši ti, al fakultet moraš da završiš. Od nečeg moraš da živiš.“

I završila sam. I fakultet i master, ali ne u vezi sa bilo kojom od umetnosti, već menadžment. I tu je, čini mi se koren moje nesposobnosti da odgovorim na jednostavno pitanje „Šta želim da radim?“. Šta je uopšte menadžment? Upravljanje. Bez namere da omalovažavam (zaboga, pa to je moja struka, a sebe smatram obrazovanom osobom), ali realno šta je u suštini menadžment? Od svega po malkice. Malo prava, malo ekonomije, malo marketinga, malo IT, malo jezici, malo ovo, malo ono… A master mi je međunarodni biznis i menadžment (da ne pominjem zvanje inženjera koje mi stoji na uverenju, ali imam tri čiste da se tako ne predstavljam). Znači, ja sam master u svačemu. Ne znam ništa baš suštinski do tančina i konkretno, al mogu, što se kaže, da pogledam, pa kad pogledam mogu da razmislim i da kažem šta mislim. Ok, i to je nešto. Danas, izgleda čak i deficitarna sposobnost – razmisliti pa imati neko mišljenje ili ideju, stav, kritiku.

Odvuče me mozak na drugu stranu, ali poenta je da tu svoju potrebu ili sklonost ili ljubav prema pisanju nisam zapostavila. Od kad znam za sebe nešto pišem i sve to negde čuvam. Evo sad pišem i blog, dakle tu sam OK. Ličnu satisfakciju imam, a to što mi to nije poziv i što od toga ne zarađujem, me ne frustrira i ni najmanje me ne tangira. Pisanje, dakle nije odgovor na postavljeno pitanje. Ili jeste?

Druga stvar koja mi pada na pamet je odbojka i rad sa decom. Ta se ideja prirodno javila još dok sam igrala odbojku, ali nikad nisam ozbiljnije razmišljala na tu temu iz prostog razloga što sam znala kako žive srpski treneri ženskih odbojkaških klubova. Sad ne mogu da ne pomislim na svog sadašnjeg trenera (dakle nikada nisam prestala da se bavim sportom i uvek sam na neki način bila aktivna) i mog mlađeg brata, koji iskonski vole svoja zanimanja trenera i profesora. Oni na pitanje šta želiš da radiš ili šta voliš da radiš nemaju dilemu! Obojica su od onih pasioniranih likova kojima zavidim na tom osećaju da rade ono što vole i da im je to dovoljno u životu. Ma koliko povremeno bilo teško, oni znaju da je to jedino ispravno. Takvi likovi, poput njih dvojice su, što se mene tiče, obrnuli igricu!

A ja? Ja sam štreberski napravila dve strategije za traženje posla u Kanadi. Ziceraš, klasični. I znam, obe su dobre, pametne, ispravne, ostvarive. Obe su moje, obe sam ja, a ustvari nisam ja. Ne znam kako da to objasnim.

Jedna je priprema za bilo koji posao. Ego u džep. Napiši šta znaš da radiš i kako možeš da budeš korisna u nekoj kancelariji koja se bavi bilo čime i ne filozofiraj previše. Istovremeno, bez obzira da li se u međuvremenu desilo neko zaposlenje, radi na stvaranju mreže kontakata, pisanju što bolje biografije i propratnih pisama, prikupljaj preporuke, sređuj profile na društvenim mrežama i gradi put do neke ozbiljnije development ili public policy pozicije u The Big Four (KPMG, Deloitte, EY, PwC) ili nešto u Government. Ova druga će možda doći za par meseci, godina, ali neminovno će se desiti, ako na njoj budem radila. Pitanje je samo da li ću raditi na tome i koliko ozbiljno. Ili ću umetnički pustiti da mi Kanada pokaže „šta se sve to može“ i otkrije zašto sam zapravo došla ovde.

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s