Misilm da u poslednje vreme ne postoje reči koje mi više idu na živce. Dobro, možda ono „strpljen spašen“. Strpljenje mi nikad nije bilo jača strana, ali čini mi se da me ove reči najviše nerviraju zato što osećam da me niko ne razume i da mi svi samo nešto pričaju i empatišu, ali ne razumeju. Da, empatišu ljudi i svi koji to govore, govore iz najbolje namere, ali naiđu tako dani da stvarno ne mogu da slušam ni savete, ni priče, ni iskustva drugih ljudi koja btw. nemaju nikakve veze sa mojim. Niti mogu da slušam, niti imam želju ni energiju da više pričam ja. Zato sam valjda i napravila toliku pauzu u blogovanju…
Ne znam, stvarno, ni odakle bih počela… sve nekako počinje i završava se na tim papirima koje čekamo za Peđu. To je nešto na šta mi ne možemo da utičemo – ni na ishod, ni na dinamiku rešavanja zahteva. I to iscrpljuje, to čekanje do nedefinisanog roka sa neizvesnim ishodom.
Ja prosto ne funkcionišem tako. Ja volim da znam. I kad je loše i kad je dobro i kad je rok kratak i dugačak, jednostavno volim da znam. Makar okvire. Onda se pripremim i na neki način vladam situacijom i manevrišem ako i koliko mogu. A sada su mi vezane i ruke i noge. I s time se teško mirim.
U Beogradu sam obožavala trenutak naknadne pameti i „aha!“ momenat. Ovde me je saznanje da Peđa i ja nisamo morali na ovaj način da rešavamo papire i da smo mogli od početka da budemo zajedno, a da možda vremenski duže čekamo krajnji ishod, porazio. Direkt, kroše, bam! I zato mi je sad svaki sekund čekanja ko litar benzina na vatru! Ne volim lov u mutnom, ne volim maglovite i neprecizne infomacije, ne volim da me se laže, a posebno ne volim da me neko pravi budalom. Al da ne prejudiciram. Čekam.. treniram strpljenje, kad već ne idem u teretanu i samo upijam informacije.
A okolnosti u kojima treniram strpljenje mi ni najmanje ne pomažu da to vreme prođe.
Vreme je očajno i takvo će biti do kraja aprila. Apsolutno nije prikladno da sada pomislite na dnevnik iseljenika u Kanadu i grtaLcu! Dakle, vreme me ne motiviše na pokret u krevetu, a kamoli da izađem iz kuće. Jutros sam, svega mi, razmišljala da li da ustajem iz kreveta uopšte i kako bi bilo dobro kad bih fizički bila u stanju da prespavam ovo čekanje.
Ne treniram, evo već treću nedelju… faktički od kako sam se preselila kod strica. Do teretane treba da idem busom, a to mi nije neki stimulans za solo vežbanje u tišini. Fale mi moji ljudi. Fali mi to da kad uđem u teretanu, tamo vidim poznata lica i neke moje ljude. Da ne pričam o tome što mi fali trener koji vodi trening, a ne da se sama vodim i konsultujem telefon. I ne bilo koji trener, da se razumemo – fali mi moj trener.
Traženje posla me toliko iscrpljuje, da polako dobijam želju da ga nikad i ne nađem nego da ga samoj sebi smislim i obezbedim i uskladim sa planovima o proširenju porodice. I imam nekoliko vrlo konkretnih i, čini mi se, perspektivnih ideja, ali nemam uslova da se bilo kojoj ozbiljnije i posvetim. Nemam bazu. Nemam odakle. Nisam svoj na svome. I dalje spavam u nečijoj sobi. A jasno je i zašto i do kad neću biti u stanju da tu bazu i napravim. Dakle ideja da ću se zanimati traženjem i opremanjem stanja i pripremati našu novu kuću da sve bude tip top kad Peđa dođe, nije izvodljiva i pala je u vodu. Nažalost…
Onda to traženje posla i svi ti saveti oko pisanja CV, propratnog pisma, direktnog nasrtanja na ljude kroz njihove inboxe, i sva ta bespotrebna fama kad svi znamo da to ne ide tako. Znači jednostavno moj zdrav razum mi ne dozvoljava da u to slepo verujem – da će me moj CV negde zaposliti. O tome sam isto već pisala. Mislim to se dešava, jednom u zilion slučajeva, isto kao i u Beogradu, ali budimo iskreni, ne vređajmo jedni drugima inteligenciju – posao se dobija na preporuku ili srpski rečeno preko veze. I brate mili, što se kaže, kakva veza takav pos’o. Tako da me ova potera za zaposlenjem već dosta potrošila energetski. I sve sam sklonija razmišljanju da je apsolutno obustavim dokle god Godo ne stigne, pa da onda zajedno u ritmu „samo polako“ razmislimo šta nam je i kako činiti. Čak mi sve češće pada na pamet (sad će moj mlađi brat profa da se obraduje) da upišem i doktorske studije. 🙂
Pa onda te priče i iskustva drugih ljudi odavde. Rizikujem ovim blogom da se neki na mene i naljute, ali polako postajem…. tražim pravu reč, zasićena. Znam da ljudi ne govore ništa iz zle namere, i da uglavnom žele da pomognu (razlikuju se po tome što neki i delaju, a neki baš i ne), ali ruku na srce apsolutno niko od ljudi koje odavde poznajem, bilo da su mi familija ili ne, nisu imali ni približno isto iskustvo kao ja, niti istu startnu poziciju. Ni u vezi sa načinom dolska u Kanadu i sređivanja papira, ni oko traženja i snalaženja oko stana, niti oko traženja posla, kretanja kroz grad, a posebno ne u delu sa kim su i kako dolazili. Ja sam došla sama i nisam došla kod tate, mame, brata, dečka, muža i sl.
I nije meni najteže na svetu i samo meni teško, a svima oko mene lako ili lakše, ne. Nisam baš u tolikoj dubiozi, ali jednostavno pre 10, 15 i 20 godina ni Srbija nije bila ista, a ne Toronto! Pravila su različita, cene svega su različite, vremensku vrednost novca neću ni da pominjem. Porediti nekad i sad je isto što i mešanje baba i žaba u matematici. I onda iskuliram, saslušam, neke malo i utešim i uglavnom odslušam. Ne pitam više ništa i kontrolišem se.
Ovde imam jedan savet za mene i Peđu i za sve ljude koji tek dolaze i koji će tek biti u prilici da se nekome nađu. Kada dođu novi, kada ih saslušate, ako mislite da možete da pomognete savetom, pričom, uslugom, kontaktom – pomozite i pomozite bez posebnog razloga i ambicije za revanšizmom. Ako ne možete da pomognete, nemojte im pričati kako je vama bilo samo da biste im ispričali svoju priču i objasnili da ni vama nije bilo lako. Da je početak težak znaju ili će saznati i sami.
I na kraju poslednji energetski vampir u poslednja 2 meseca za mene je moj telefon. Ali tu priču ako otvorim do ujutru ima knjigu da napišem, tako da bolje ne.
Da ne budem potpuna mrakača na kraju… Moja kuma je doktorka, ali prava, na specijlističkim studijama. I danas me je, slušajući me na pitanje „šta ima novo“, pitala „Kad treba da dobiješ?“ Opaka je dijagnostičarka, odliv velikog mozga progresivno raste 🙂
Tako da, šta reći – samo polako, sve će se rešiti i biće to sve kako treba i biće kako biti mora.
…Now I’m not looking for absolution
Forgiveness for the things i do
But before you come to any conclusions
Try walking in my shoes
Try walking in my shoes…
Samo da ti kažem 