Kako sam provela letnji raspust

Ovih dana se klinci garantovano bave pisanjem na temu „Kako sam proveo letnji raspust“, a pošto sam i ja nečije dete neka ovaj moj tekst bude mali doprinos pomenutoj temi.

Moj najdrži turista u Kanadi je položio testove za vožnju. To je bila avantura! Umesto najviše 2h, koliko smo planirali da potrošimo tog dana na testove (što je bar duplo od potrebnog vremena), polaganje testova se pretvorilo u celodnevnu avanturu i maltretman koji se na kraju ipak uspešno završio. Prvo smo čekali u redu (da, postoje redovi i ovde) pa su nam rekli da zbog prevelike gužve neće moći da polaže na toj lokaciji i dali su nam adresu nove lokacije za polaganje. Nova lokacija je bila toliko blizu da smo jedva stigli prevozom i pešačenjem do pred sam kraj radnog vremena. Usput su se dešavale neke nepredviđene okolnosti pa je metro stajao 2x po 20 minuta u mestu i time dodatno dramatizovao dešavanje. Onda je šalterska službenica, kad je sve završila, shvatila da je promašila slovo u Peđinom prezimenu, pa ajmo sve Jovo na novo. U svakom slučaju, koji minut posle kraja radnog vremena (19h) Peđa je izašao sa potvrdom da je položio testove.

4. oktobra polaže i za veliku „Vozi Miško dozvolu„

Bili su nam „naši“. Imali smo prve goste – tata i Nikola. Toronto nije morao mnogo da se dodvorava – dopao im se na prvu šetnju. Svuda smo ih vodali, ali zahvaljujući jednom novom životnom prijatelju i njegovoj neiscrpnoj pozitivnoj energiji i volji da svima udovolji bili smo čak i na jednom od kamp mesta nedaleko od Toronta. Kampovanje je veoma popularno u Kanadi, ako smem da primetim, i to me baš veseli, jer i Peđa i ja volimo da budemo napolju i volimo kontakt sa prirodom. Killbear (stvarno ima medveda, al mi ih, srećom, nismo videli) zaista izgleda nestvarno! Prosto da čovek ne poveruje da gleda u jezero, a ne more. Tih nekolicinu sati pamtićemo isključivo po dobrom i vrlo verovatno za ceo život. Vino iz staklenih čaša, dremka na obali, pesak, stene, domaće kiflice, dimljena riba, espreso kafa iz piknik torbe!, šah, jedrenje, zalazak sunca, odbojka na pesku – svašta čovek može da stigne da uživa u jednom danu!

Još pre nego što smo krenuli znala sam da će biti posebno iskustvo upravo zbog jedne od onih koje te opauče, a koje u ovom slučaju govore više o kvalitetima inicijatora ove avanture nego o bilo čemu drugom – „Nažalost, ja to mojim roditeljima nisam imao priliku da priuštim.„

Postoje te neke reči koje te pogode jače od drugih, neke se urežu u mozak, pritaje se i čekaju adekvatnu priliku i momenat da te opauče! One što bole primiš, amortizuješ i ideš dalje. One što leče držiš ko davljenik slamku dok ne zaleče, ali ima tih nekih reči/rečenica koje usputno, nesvesno čuješ, pročitaš, uputiš ili olako primiš, prečuješ, pa te kasnije stignu. Al postoji i ono nešto neprevodivo u reči … osećaj kao nakon pozdrava sa tatom kad smo se rastali posle njihove prve posete Torontu: „Idem sine miran i spokojan. Malo i tužan, ali miran. Na kraju krajeva, nije to ni tako daleko.“ Zvučalo je kao da više hrabri sebe, nego mene. I onaj osećaj na kraju prvog viber poziva kada je stigao kući:“Mogu ti reći da mi je ovaj put mnogo teže palo nego prvi put. Sada znam da ste stvarno otišli.“

Ja sam se zaposlila u United Way (ugovor na 3 meseca, pa videćemo za kasnije). Snalaženje na francuskom me je kvalifikovalo za ovaj posao. Ok, malo mije pomoglo i minimalno iskustvo sa HTML-om. Dopada mi se – i firma i posao i kolege. Za sada su utisci pozitivni. Imala sam prve dve nedelje obuku, sad već stvarno radim i snalazim se. Putujem do posla najčešće sa 3 prevoza u proseku oko 1h vremena jedan pravac i imam povremeno jezičke poteškoće, ali i to će proći. Put do i sa posla uglavnom koristim za čitanje. Znam da ću se svemu ovome jednog dana slatko smejati i sećati se „teških početaka“. Nadam se samo da nikome neću soliti pamet „kako je meni bilo teško“.

Da, vreme leti kad se zabavljaš. Prilično brzo smo upali u zdravu kolotečinu  koja, istina, ponekad bude tako iscrpljujuća, ali prija. Prija svest da smo ušli u sistem. Malo prihvatiš udarce u stomak, amortizuješ šamare ćuteći, radiš i čekaš svojih 5 minuta. A doći će, još kako! Još samo da Peđa dobije papire i Bog da nas vidi 🙂

Uzeli smo auto na lease i sad smo u drugoj dimenziji. Znam da je deo naše kulture da se „ima u vlasništvu“ sve, a posebno ono za šta se zadužuješ. Ovde je druga filozofija, ali nismo se odlučili za lease zato da bismo se uklopili u drugu filozofiju, već zato što smo izračunali da nam je lease u ovom trenutku isplativije i funkcionalnije rešenje. Sa kolima, ovih dana, otkrivamo neki treći Toronto (Toronto 1 je zimi, Toronto 2 je leti, Toronto 3 je mi u Torontu sa kolima). Sad u jednom danu mogu da stignem da obavim kompletnu kupovinu! (a da mi pri tome ne otpadne kičma od nošenja i da posle ne moram da pijem diklofene 3 dana za bolove u leđima) i da odem bar na još jedno mesto. Ovde su razdaljine zaista velike i odlazak u nabavku je poseban izazov. Pre svega zato što u suštini ne možeš baš sve da nabaviš na jednom mestu, već npr. voće i povrće nabavljamo na jednom mestu, mlečne proizvode na drugom, meso na trećem, hemiju na četvrtom itd.

Međutim, radost zaduživanja koje nam u mnogome olakšava život ide, naravno, uz dodatni paket opreme za auto – osiguranje!  Tu se potvrđuje pravilo da rata nikada ne dolazi sama. Ako ste mislili da je izazov odabir automobila, odluka da li lease ili finance, da li polovni ili nov auto – to je boranija za osiguranje! Sa ulaznim komponentama newcomer, no previous insurance, first car, new drivers licence etc. predloženi iznos polise osiguranja po pravilu iznosi isto koliko i rata za auto, a neretko i više od toga. Ali nismo mi zalud nebeski narod sa posebnim genom „jel imamo nekoga u…/koga od naših imamo u…“. Tako smo se i mi snašli i iskombinovali nešto da nam ta rada izađe kao svim običnim smrtnicima – kanađanima.

El Grande Novak Đoković, kojeg opet svi volimo samo zato što je dobio 2 turnira zaredom i još jednom se upisao istoriju. Ne bih ovde da komentarišem i pišem svoje impresije o tom čoveku za poštovanje i divljenje. Ipak, povezala bih njegove uspeha sa mojm ličnim – iz prostog razloga što su apsolutno neuporedivi, ali može mi se. Dakle, i moje odbokaške veštine su se probudile iz dubokog sna i sa mešovitim timom „We like Big blocks“ uzeli smo drugo mesto na jednom amaterskom turniru i osvojili po majicu. U stilu Novaka Đokovića, jer moji napori nisu bili ništa manji od njegovih, zahvaljujem se pre svega suprugu na nesebičnoj podršci i odvojenom vremenu da prati skoro svaki moj meč, stručnom štabu koji me je izabrao da igram u ekipi We like big blocks, kao i ostalim navijačima (ukupno 3) koji su nas pratili tokom turnira.

Za to vreme u Srbiji ništa i svašta novo. Jedna prelepa vest koja me je oduševila i koja bi trebalo da služi sa primer i inspiraciju mnogima  je da je jedna moja drugarica, koja živi u Beogradu, odlučila da se prekvalifikuje i da radi ono što voli i što je ispunjava, a što nije pod okriljem škole koju je završila. Počela je da daje ispite od nivoa srednje škole. Znači sve iz početka. Mislim da je to izuzetno napredno razmišljanje i delovanje, posebno imajući u vidu da živi i radi u Beogradu.

Ipak, malo posebnije su me obradovale vesti da je moj najmlađi brat uspešno završio prvu godinu Medicinskog fakulteta (sa 10 iz anatomije, i to nije jedina destka u njegovom indeksu! Tek je počeo), zatim da je Moj Ponos odlučio da veri devojku i time kruniše dečačku zaljubljenost! Nije mala stvar što se odlučio da odgovorno zakorači u svet odraslih. Ponos moj! And last but not the least, najlepša vest da će Anđela dobiti brata Nenada u februaru (ili kako ona kaže „Mama nosi bLata NeDADA u stomaku“), a ja ću opet biti tetka! Prebrzo raste. Nije znala ni svoje ime da izgovori kad sam kretala, a sada već zna i da kaže kako je ronila i skakala na moru.

Pročitam povremeno vesti iz Srbije ili kliknem na link na nekom twitu, fb postu. Neki to ovde rade da bi se osećali bojle kada ih uhvati nostalgije. Naprotiv. Mene ne veseli kad vidim šta se i kako dešava u Beogradu i Srbiji. Ne mogu na to da gledam na način da me to ohrabruje – u fazonu „Vidiš da je tamo sve isto i sve je gore, a ti si se spasila“. Na vesti na koje naši ljudi sležu ramenima u fazonu „Jbg, to ti je Srbija, takvi smo ti mi, ne možeš tu ništa“, meni dođe da vrištim! (I guess it’s true – caring only makes you weak! ). 

U vreme kada se u Kanadi legalizuje kanabis, otvaraju specijalizovane državne radnje u kojima se može kupiti kanabis, sprovodi feministička politika fokusirajući se na šest oblasti djelovanja koje prepoznaju da je promocija rodne ravnopravnosti i osnaživanje žena i devojaka najefikasniji pristup iskorjenjivanju siromaštva i postizanju ciljeva održivog razvoja do 2030. , Srbija, na drugoj obali, po hitnom postupku (jer kako drugačije?!) usvaja  zakone koji destimulišu rađanje novih beba umanjujući prava trudnica i porodilja. Srpske lidere to zabavlja (aludiram na histerično smejanje direktora Vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju), a narod sleže ramenima, čeka lepše vesti, raduje se uspesima sportista i gleda najnoviji famozni reality show. Da se razumemo, nisam feministkinja i ne mislim da je feminizam išta dobro doneo položaju žene u društu, ali poenta je očigledna.

Dok se negde nešto ne promeni, mi nastavljamo našu vožnju kroz Toronto.