Naknadna pamet

Sedela sam nekoliko puta ispred belog papira i htela da napišem novi tekst na blogu, ali nisam mogla. Izlizala mi se bila tema da pišem o vremenskoj prognozi i temperaturi u Torontu, o tome dokle smo stigli sa Peđinim papirima i koliko mi nedostaje, kako mi je krivo što za godišnjicu nismo bili zajedno, i šta sve nema novo.  Ne volim da radim bilo šta samo da bih ga radila. Volim da ono što radim ima neku svrhu, neki smisao, neko svoje zašto. A najviše volim da ono „zato“ mene ispunjava, bez obzira da li nešto radim za svoju ili dobrobit nekog drugog. Nešto kao kad uhvatim sebe kako uživam da smišljam šta bi bilo dobar ili originalan, lep, zabavan, prikladan poklon za nekog meni dragog. Nije mi teško danima da smišljam, pripremam, idem kupujem, nabavljam, pravim i na kraju kad je sve spremno i kad sam JA zadovoljna kako sve izgleda, jedva čekam da tog nekog obradujem! Oduvek sam više volela da obradujem druge, nego da mene neko obraduje. Čudno je to.

Uglavnom,  nisam pisala zato što pisanje radi pisanja i samo da bih prekinula diskontinuitet na blogu nije bila dovoljna motivacija za nove redove. Vreme se nije bitnije menjalo – ok, bilo je tu i tamo sunca, ali onda udari kiša po nekoliko dana, pa vetar, pa olujni vetar koji opet napravi karambol po gradu; Peđini papiri jesu bili napredovali, ali brzinom ranjenog puža – pa mi ni to nije bila neka tema za blogovanje, za posao se ništa nije dešavalo, jedina potencijalna tema je bila mali uspeh u pronalasku stana i polovnog nameštaja za isti. A to mi nije bilo nešto inspirativno.

I onda se desio mail u kojem me obaveštavaju da počinje odbojkaško takmičenje rekreativaca na koje sam se prijavila još u februaru, samo sam na to potpuno zaboravila. Odbojku u sali nisam igrala od kad sam prestala da treniram, a to je mnogo duži period od onog koliko sam trenirala kao klinka. Jedini kontakt sa odbojkaškom loptom bio je u snu koji povremeno iznova i iznova sanjam. San je uvek isti – ja preplašena stojim na liniji servisa iza zone 1 i čujem kako samu sebe bodrim i ponavljam „stegni šaku, lakat iznad uveta, punom šakom udari, možeš ti to“, i onda podbacujem loptu i ili promašim celu loptu, ili ni ne dobacim do mreže i onda neki osećaj tuge i stida koji me nekad probudi, a nekad se san nastavi, ali se dalje ne sećam. Ali taj odlazak na servis liniju i taj preslab udarac u loptu, to sam mnogo puta do sada na identičan način sanjala. Elem, desio se mail. I ja odem na tu odbojku.

Da se ne lažemo, upala sam u ekipu koja je skupljena s konca i konopca (3 tehničara, 2 gey dečkića, i jedna balerina koja voli odbojku) i sve i da smo suvi profesionalci teško da bismo uspeli neki ozbiljniji rezultat da napravimo. Kanađani imaju ozbiljno dobar rekreativan sport, jer se deca u srednjoj školi zaista bave sportom na tim časovima fizičkog. Uglavnom, mi smo u toj ligi najlošiji tim, druge se ekipe na nama vežbaju, čak imam utisak da svima postajemo simpatični i da svi zajedno navijamo da mi prebacimo tu treću loptu preko mreže, ali to je manje važno. Važno je ono što je ta jednom nedeljno odbojka sa potpunim strancima osvestila u meni. Svako ima neku svoju strast, ili ljubav ili neki okidač u životu. Za mene je to definitivno odbojka. Mene ta lopta pokreće. Ta borba da lopta ne padne, da gledam šta se dešava preko, da razmišljam kako da padne al sa druge strane terena, da uvek tražim rešenje, to da ne mogu sama, da mi trebaju drugi saigrači, da se kad padne u protivničko polje okupimo na sredini, a kada padne na našu stranu pružimo ruku jedni drugima i idemo dalje, mene to pokreće. Mene to ispunjava. Lopta skida sve maske! I sama svest o tome da su na terenu sa mnom ljudi različitih nacionalnosti, boje kože i seksulane orijentacije, ali da svi  delimo ljubav prema tom sportu i svemu gore pomenutom, je meni apsolutno fantastična! Osećam da tu pripadam, bez obzira na rezultat.

Iste nedelje stigao je još jedan mail u kojem me, preko zajedničkog kontakta, pozivaju da zamenim igrača koji nedostaje da bi imali 12. Ova ekipa je naša ekipa, sve naši ljudi. I ova ekipa je moje osveženje i najpozitivniji utisak o Torontu od kad sam sletela drugi put u ovaj grad! Nije ni to neka ozbiljna odbojka, ali nisam ni ja više ozbiljan igrač niti sam u nekoj zavidnoj formi. Ali ljudi su važni, duh i pozitivna energija kojom zrače, zezanje u sali i SMEH! Ova ekipa fenomenalnih ljudi je za samo jedno veče uspela da mi vrati OSMEH na lice. Nekako sam uspela da postanem stalni pridruženi član i sada se sastajemo jednom nedeljno da igramo odbojku nakon koje sledi druženje u kafiću koje ima poseban šmek i dodatno krepi dušu. Kako vreme prolazi upoznajem i plemenitu stranu svakog pojedinca koji je deo ove ekipe koja se druži i igra već preko 20 godina. Da, svi su od mene po godinama stariji po 10ak godina, ali su to sve tinejdžeri u duši koji barabar sa svojom decom trče, skaču i bore se za svaku loptu. Sada su samo dobili i komentatora-provokatora, koji je komentatorski zanat godinama krala od svog mlađeg brata.

Iste nedelje stigao je i treći mail u kojem me treća ekipa zove da menjam nekoga na jednodnevnom turniru. I tako je krenulo. Odbojka me vratila u život. Pokrenula me, osvežila, učinila da se radosnije krećem ulicama, oživela sve stare povrede i bolove, donela mi plava kolana sa 2 velike kraste po sredini (ipak ta lopta ne sme da padne baš meni ispred nosa), ali me svaki taj površinski bol sada nasmeje i motiviše da se vratim i u teretanu i osposobim za bolje partije. Draga mama, pošto znam da redovno čitaš blog, obećavam da ću kupiti štitnike, ali ne mogu da obećam da neću nastaviti da dajem sve od sebe na teretnu, koliko god sve to bilo amaterski i rekreativno.

Dakle, od kako igram odbojku nižu se i pozitivna dešavanja i vesti. Našli smo stan (savet za buduće imigrante: Ako imate keša tražite odmah agenta za kondominjume. U suprotnom, tražite zgrade u kojima su ljudi poreklom iz ex YU superi ili rade administraciju za tu konkretnu zgradu. Za detalje slobondo pišite na moj mail.); našli smo i polovni nameštaj za stan, Peđa je dobio poziv i uradio lekarski pregled, ja sam odobrena za sponzora, konačno je stiglo i proleće u Toronto (jeste promenljivo, al je sunčano!), Peđa je dobio i turističku vizu i dolazi sledeće nedelje da svemu dâ smisao! Jeste, u srcu je šizenje ludenje, bićemo konačno opet  zajedno posle 4 meseca i zajedno ćemo dočekati i konačan ishod njegovih trajnih papira tj. PR.

Još sam jednu stvar htela da napišem, i ostavim o tome traga sebi i svima koji prate ovaj blog. Prethodna 4 meseca osevstila su mi puno toga u vezi sa mojom prirodom,  karakterom i tome šta mi je stvarno važno i šta mogu ili ne mogu. Donela su mi, kako ja umem da kažem, nakndanu pamet.

Ja znam da sam jaka, sposobna i da sam često teška ko crna zemlja. Svesna sam svojih vrlina i mana i ničega se od toga ne stidim. Međutim, ono čega nisam bila svesna je spoznaja da na mene tako jako i loše utiče samoća tj. usamljenost. Pri tome ne mislim samo na fizičku odsutnost drugih ljudi, nego na odsustvo razumevanja o onome što delim sa drugim ljudima. Da, nedostaju mi i Peđa i porodica i prijatelji i moje navike i rutina i komfor koji sam imala i stvorila u Beogradu, sve nedostaje. Ali odsustvo iskrene zainteresovanosti i razumevanja ili makar empatije, budi u meni osećaj samosažaljenja i tada budem tužna i ljuta i razočarana. I ok, dižem se iz toga sama i kako znam i umem, ali ne uživam u tom „dizanju“ i to je razlog zašto umem da se potpuno otuđim i povučem dok ne „odbolujem“.

Nisam bila svesna ni da su mi sunce i kontakt sa prirodom toliko važni, nisam istinski bila svesna ni koliko važno mesto u mom životu ima muzika, koliko mi je muzika potrebna i kako ume da me digne, spusti ili bude uteha. Neverovatno je kako neki ljudi, muzičari, uspeju da u 2-3 minuta ispričaju i dočaraju tačno onu emociju koju osećaš i stanje kroz koje prolaziš. Zato se valjda i zovu umetnici, i svaka im čast.

I, za kraj, još jedna od naknadnih pameti, a sigurna sam da će ih biti još, je da su me sva ta stanja i osećanja o kojima nisam ili jesam pisala,  učinila osetljivijom, a ne jačom. I shvatila sam da ma koliko da mogu svašta nešto sama da postignem i podnesem, ne želim. Mogu, ali neću da kroz život prolazim i podnosim sama. Važni su mi ljudi, al najvažnija mi je ljubav. Zato se Peđinom dolasku stvarno radujem ko malo dete, jer je u dvoje nije samo lakše, već je i lepše i bolje i nema te Kanade koja bi mom životu dala veći i bolji smisao od toga da budem sa onim sa kojim sam odlučila da koračam kroz život.