Nekako s proleća…

15. april 2018. , Toronto -1 C, feels like -9, 10 cm snega i vetar koji obara bandere, ostavlja deo grada bez struje i otkazuje letove sa oba aerodroma. U međuvremenu,  u Beogradu je 19C, a pre 2 dana bilo 27 C, sve je već zeleno, sunce sija, proleće u punom sjaju. April u Beogradu – vreme kada je grad najlepši, o čemu su i pesme ispevane.

Čisto iskušenje i testiranje mojih živaca, granica i volje. Ja drugo objašnjenje za sve što se dešava i što se ne dešava od kad sam sletela u Toronto 30. januara 2018. nemam.

Dakle, što se mene tiče, Toronto nema proleće. Makar ne u vreme kada je kalendarski vreme za proleće. Primećujem da mnoge ovi vremenski neuslovi zabavljaju, mene vala ni malo ne zabavljaju. Nije mi ni smešno, ni zabavno, ni prijatno. Zato sam večeras pred spavanje lepo popila čaj od valerijane i rešila da napišem nešto pozitivno, veselo i sunčano! 🙂 Međutim, da bih opravdala, u užim krugovima, zvanje mrakače, u nastavku ću da pomenem još po nešto što Toronto nema, a Beograd ima. 😉

Prema oceni National Geographics, Toronto ima najlepšu pijacu  Bila sam tamo u septembru prošle godine i, iskreno, nisam pala u nesvest od lepote. Ali ok, kapiram oduševljanje. Mislim da je to zato što ovde nema prave pijace kao kod nas. Pri tome, ne mislim na cenkanje, pipkanje, biranje, ćaskanje sa prodavcima i ostalo. Nego na koncept pijace – tezge, domaćini, mešanje mirisa, gužva, žamor i šarenilo, cigani… Ništa od toga. Ovde se povrće i voće kupuje u samoposlugama, kod Kineza koji imaju svoje piljarice (uz rizik da li je organic ili nije i da li ima ukus ili nema), i ponekad, tako mi bar kažu, ponegde leti neki od platoa ili neki ćošak ulice pretvori se u pijacu. „Tu onda dođu farmers, al onda to bude malo skuplje nego da kupiš u radnji.“, tako mi kažu. Opet kontra od nas.

Farmers – simpa ime za domaćine, seljake.

Takođe, Toronto nema dobru kafu. Kanađani, očigledno, pojma nemaju šta je kafa, a kamoli šta je dobra kafa! Oni ustvari piju i uživaju u prividu kafe. Besumučno ispijaju iz velikih kartonskih časa neku obojenu vodu u koju sipaju razna mleka, kreme, šećere i šlagove i misle da piju vrhunsku kafu. Za moj ukus, to su splačine koje nisu ni prošle pored kafe. Jer da jesu, makar bi mirisale na dobri stari poznati miris pečene ili mlevene kafe.

Otuda, čini mi se, i nedostatak koncepta kafića i kulture kafića kao kod nas. Daleko od toga da ovde nema kafića ili malih restorančića, ali nekako je drugačiji duh tih mesta. Imaju te usputne kafiće gde se kupuje kafa za poneti, može i da se sedne, ali nije neka atmosfera. Ljudi sede zato što u kafiću rade (gledaju u lap topove), telefoniraju, čitaju, imaju poslovne sastanke i sl. Ali uvek nešto rade, tj. s nekim su razlogom u lokalu. Nema onog, kao kod nas, idemo da prošetamo pa sednemo u neki kafić malo da se ispričamo, da predahnemo ili se samo podružimo. C! Nije tako. Drugačije je. Nekako bezveze, sa manje uživanja u prostoru i u konceptu. Prosto je nametnuta ta konstantna svest o tome da si tu gde si se zadesio samo usput, da bi nešto završio ili popio tu nazovi kafu i ideš dalje, bez dužeg zadržavanja.

Ipak, iako možda ne znaju šta je dobra kafa ispijena u pravom kafiću, niti šta je prava pijaca i sve njene čarolije, Toronćani definitivno znaju šta je javni WC. U Torontu ne može da ti se desi da te, da izvinete, pritera nezgodacija majke prirode, mala ili velika, a da kad se okreneš oko sebe ne ugledaš prepoznatljiv znak muškog i ženskog čikice. Ok, nije svaki baš mirišljav i uredan kao npr. u Kopenhagenu (oni su tamo izdominirali), ali papira uvek ima. To ne maše. Baš sam pokušavala da se setim gde u Beogradu ima javni WC osim kod Narodnog pozorišta, kod Vuka i oni toi toi na Adi? I na šta nam liče ti WCi. Sad će neko da pomisli „Pa zato imamo te silne kafiće, možeš da uđeš u koji god i da odeš u wc“. Da li? Ili moraš prvo da naručiš piće, malo da posediš da te ne provale zašto si ušao ili da kucaš šifru sa računa kao u McDonald’s-u. To nije baš lepo za jednu metropolu sa impozantnom istorijom poput Beograda.

Za kraj, želim da ovaj prvi prolećni tekst završim lepim i pozitivnim vestima – onim koje su meni ulepšale početak ovog snežnog proleća u Torontu. Definitivno najradosniji za mene vesnik pravog proleća, koje očekujem i kojem se radujem, je email koji smo primili od CIC (Kanadske imigracione službe) da je Peđina aplikacija primljena i da Peđu upućuju na lekarski pregled! Konačno! To suštinski znači da je njegov dolazak izvestan i da će Peđa sigurno da dođe do kraja maja 2018. A do tada će valjda i sunce malo da nas ogreje, pa će sa njegovim dolaskom i proleće biti kompletirano.

 

 

 

Једно мишљење на „Nekako s proleća…

Оставите одговор на Nada Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s