Ko zna zašto je to dobro

Sve je isto, samo njega nema. 🙂 A ustvari ništa nije isto.

• Još uvek nezaposlena – ipak sam odlučila da nakon nekoliko dana napustim svog prvog potencijalnog poslodavca,
• još uvek je zima uprkos kalendaru – danas je padao i sneg, a vetar je počupao neka stabla i zavrteo kranove po gradu
• još uvek u sobi na smetnji ljudima oko sebe, u većoj i manjoj meri – ovih dana čini mi se najviše samoj sebi smetam
• i još uvek bez informacija o Peđinoj aplikaciji.

„Fantastični“ uslovi advokatske kancelarije koja se bavi samo i isključivo imigracionim procedurama me je navela da malo podrobnije razmislim o tome šta moram, a šta baš i ne moram i kako želim da nastavim potragu za poslom. Dakle, posle samo nekoliko dana rada, ipak sam odlučila da ne nastavim da radim od 9.30 am do 8 pm + subotom isti broj sati za minimalnu mesečnu platu uz putovanje od kuće do posla i nazad u ukupnom trajanju od 3h kad imam sreće sa presedanjima. Uz to, preuzela sam na sebe 107 klijenata koje je prethodna case manager ostavila kada je napuštala istu kancelariju, a koju nisam imala priliku ni da upoznam, što će reći da sam bez obuke sama počela da se upoznajem i sa propisima i imigracionim procedurama, i sa statusom fajlova klijenata, i da istovremeno redovno odgovaram na upite i starih i novih klijenata i da o svemu nastavim urednu evidenciju na nekoliko mesta. Kancelarija broji 2 advokata, jednu studentkinju koja radi 3 dana part time, i jednu case manager koja radi samo zahteve izbeglica. Sve ostalo je očigledno radila devojka koju sam ja počela da menjam.

Šta god ko o tome mislio – da li je trebalo ili nije trebalo da izdržim duže, da prihvatim zbog „prvog kanadskog iskustva“, to je ipak moj život, moja karijera i ja sam ta koja je te uslove trebalo da prihvati ili ne prihvati i da ih živi. Odlučila sam da ne prihvatim, jer mislim da vredim više. Krajnje ljudski i iskreno sam porazgovarala sa oba advokata i rastali smo se u ljubavi, što se kaže. I zaista sam iskreno zahvalna svima u lancu – i preporuci iz Beograda (dakle nisu me zvali na fantastični CV), i njima na iskustvu koje sam ovim dobila. Što bi reka moj dragi suprug, a svaka mu je zlatna, ko zna zašto je to dobro. Tek ćemo da vidmo zašto se sve ovim tempom i tokom dešava.

Intervju koji sam imala pre 10ak dana je, ipak, ozbiljnija priča. Intervju je trajao pun sat. Ispitivalo me je troje mladih ljudi, svašta su me pitali i tražili da navodim neke primere iz prakse i generalno sam zadovoljna kako je intervju prošao i kako sam se ja u svemu snašla. Ono u čemu se nisam snašla  je zadatak koji sam dobila nakon intervjua. Dobila sam neki tekst i neki excel sa podacima i trebalo je da sastvim neki briefing note. Poenta celog zadatka je da se izvede neka računica sa datim podacima iz kolona u excelu, ali ja nisam imala ni najmanjeg pojma šta bi s čime trebalo da ukrstim. Talenat za matematiku sam dokazala četvorkom već u prvom osnovne. No progress do dana današnjeg. I dalje za računanje koristim prste (na obe ruke) i tačkice i sabiram tehnikom koliko mi fali do 10 pa dodam na to još…“ Ali, ne lezi vraže. Setim se ja još jedne mudrosti mog dragog – odustajanje nije opcija.

Bilo mi je jasno da zadatak ne mogu da uradim tačno, ali nisam imala šta da izgubim, pa se mislim „bolje da uradim bilo šta nego da odustanem“. Uradiću sve što znam bez tačnih podataka. Dakle znam da radim u excelu, ukrstim tamo neke kolone da dobijem bar neki rezultat i sastavim taj briefing note sa pogrešnim ciframa. Šanse da me pozovu na drugi intervju, jer bi trebalo da budu 3 kruga, su 50:50. Ako im treba neko formiran, sa predznanjem, sigurno me neće zvati. Međutim, ako im treba neko ko im se dopao i ko im deluje kao normalac koji je sposoban da uči i da se uklopi u ekipu, mislim da imam malo ozbiljnije šanse od tih 50:50. Videćemo…

U međuvremenu se bavim francuskim, imam 2x nedeljno časove, štreberski radim domaći, slušam neke webinare, radim i neki online kurs za malo ozbiljniji rad u excelu. To volim,  pa mi nije teško. I naravno telefoniram. Mislim da ovoliko vremena, koliko u zadnja 2 meseca provodim na telefonu u Torontu, nisam provodila ni u srednjoj školi kad mi nije bilo jasno zašto me mama na svakih sat vremena opominje u sobi sa: „Ima li tom razgovoru kraja?“

„Dobro je dok zovu i dok ima ko da te zove…“ taj današnji komentar me je prilično otreznio.