Posle kiše dođe duga, rekli su mi drugovi

Za verne pratioce, prvo kratko saopštenje – položila i dobila Full G Miško vozačku dozvolu. Čestitke primam u komentarima, hvala.

Bila sam stvarno srećna što sam položila. Ne zato što sam sumnjala u sebe, nego zato što sam znala da sam tu brigu završila i da nema više časova i plaćanja i pritiska da mi nešto fali da bih mogla u nekom trenutku normalno da funkcionišem. A i sigurno bi me mrzelo i pitanje je da li bi se mlatila sa dodatnim časovima i polaganjem G2 pa Full G i to sve pre nego što Peđa dođe. Ipak, osim kratkih video poziva sa onima sa kojima se redovno čujem iz Beograda, tu radost nisam imala s kim da podelim. Tako se zadesilo. Mislim, ok, nije sad kao da sam napravila neki epohalni uspeh koji treba danima da se zaliva i priča o tome, ali je bilo nešto lepo što je moglo simbolično da se obeleži. Sticaj okolnosti naveo me je da osvestim da sam dok ne dođe Peđa, ovde ipak sama.

Odmah posle vožnje išla sam da obiđem jedan stan, pošto je osim pisanja i slanja CV, traženje stana u kojem ćemo da živimo, još jedna od mojih svakodnevnih aktivnosti. Da je u Torontu lakše naći posao nego stan sam čula više puta još pre nego što sam došla, ali nisam baš skroz verovala. Nažalost, i moje iskustvo potvrđuje da je tako. A pokušaću da objasnim i zašto, makar zašto je to u mom slučaju za sada tako.

To što su cene nenormalne nekako prihvatiš. U nekom trenutku ti broj tih nula bude OK, koliko god sumanuto zvučalo. Prvi izazov je da se odlučiš u kojim krajevima ćeš da tražiš stan, a da pri tome ne poznaješ grad ni najmanje. Logično, izbor se suzi na krajeve u kojima imaš bar nekoga koga poznaješ ili gde ima „naših“, i da po mogućstvu bude blizu metroa. Sledeći izazov je da stan bude slobodan kada ti je neophodan – otkazni rok je 60 dana i nema Boga da će neko u februaru da ti kaže šta ima slobodno u junu. Čekaš lepo april za jun. Međutim, čak i kada nađeš, kao što sam ja čak 2x našla stan koji ti odgovara i lokacijski, i po ceni i po rasporedu, datumu od kad je slobodan i svemu, tu nije kraj. Tu tek počinje zabava miliona.

Sviđa vam se? Zainteresovani ste? Evo vam papiri, popunite aplikaciju, budite brzi ako vam se zaista dopada, jer ima i drugih koj ima se dopada i koji su baš maločas uzeli isto tako aplikaciju i vratite se što pre, jer ko pre devojci njemu devojka. Zgranuta što nije dovoljno to što sam spremna da dam malo bogatstvo za godinu dana rente, uzmem papire i krenem da čitam šta se traži.

Dakle, osim ličnih podataka potrebno je: da odeš u banku da ti banka popuni podatke o tome kada si otvorio račun, koliko je stanje na računu, koliki je promet po računu, da li imaš kredite i kako ih vraćaš, kolika je izloženost prema kreditima i da ti lupi pečat! Ovo sa pečatom me već brine i dovodi u sumnju moje hiper oduševljenje kanadskom administracijom, ali o tom po tom. Dalje, potrebna je izjava od prethodnog stanodavca o tome koliko si dugo bio kod njega, kolika je bila renta, na koji način si je plaćao (u kešu, čekom i sl.), kada si obično plaćao (pre prvog, posle prvog, do 15. u mesecu i sl.). I vrhunac izazova – potvrda o zaposlenju i 3 poslednja isplatna listića. Knock down!

Potvrdu o zaposlenju još i mogu da sredim, ali odakle mi 3 isplatna listića?! Ok, kao i svako snalažljivo srpsko čeljade krenem da razmišljam kako da doskočim pravilu i shvatim – ne treba ja da budem aplikant, jer ja ne ispunjavam uslove. Treba mi neko ko ispunjava uslove, a ja da budem occupant (onaj koji živi tu i koristi prostor). Drugim rečima, treba mi jemac. Taj poziv, naravno, ni na jednom kraju planete nije popularan, i obično to bude neko blizak. U mom slučaju izbor je bio moj stric koji ovde živi već 23 godine i sve ok. Ja presrećna što je strikan pristao, ali još srećnija kako sam pametna, rodila me majka! Kad ono, međutim.

Prikupi strikan sve papire, još se iscima da prikupi i za strinu. Popunimo mi te aplikacije i čak, za taj jedan stan, budemo prvi zainteresovani koji su u 48h, koliko inače važi cenovna ponuda, doneli sve papire. Kaže ne možete da aplicirate. Zašto, keve ti, mislim se, jel zato što imam kratku kosu ili zato što sam viša od tebe?! Šta je sad problem?! Kaže nemate dovoljno dokaza da ste u stanju da redovno izmirujete rentu u narednih godinu dana. Pa to ko kredit da tražim za rentiranje, pa ceni da neću moći, a ne da hoću svojevoljno svoje pare da dam. Elem, ako niste zaposleni, potrebno je da na računu imate 12xmesečnu rentu + još barem pola od toga, jer „morate od nečega i da živite, a ne samo da plaćate rentu“ ILI da jemac ima slobodnih i kreditima ne opterećenih 80.000 CAD sa kojima ne zna šta će. Ne, nisam napravila grešku u kucanju –  preko osamdeset hiljada kanadskih dolara. Drugim rečima, dok se ne zaposlite i ne primite bar 3 plate koje će biti bar skoro duplo veće od kirije, ni ne pokušavajte da nađete stan na rentu.

I tako lako, desile su se moje prve suze u Torontu. I trajale su puna dva dana. Jako sam se smorila, jer sam već videla u tom stanu mene i Peđu, i sebe kako opremam stan i kako u tome nalazim smisao i inspiraciju dok čekam da Peđa dobije papire, i Peđu kako trči u hajd parku preko puta i prve goste u dnevnoj sobi i ništa od toga. Mislim da me je najviše pogodilo to što mi neko ne veruje da ću pošteno platiti i što mi je postalo jasno da ne mogu da rentiram ništa dok se ne zaposlim i da s toga ne treba dalje ni da tražim stan. I da ću se, kako stvari stoje, bar još 2x seliti.

Kako drugi uspevaju? Pojma nemam. Znam da imamo 3 opcije: a) da sačekamo da se zaposlim, primim 3 plate i onda tražimo b) da uzmemo neki short term lease na 3 -6 meseci za koji te manje više niko ništa ne pita c) da tražimo tzv. kondominijum stanove tj. stanove koji su u vlasništvu fizičkih lica koja žele da izdaju stan, što nit je lako, nit je jeftino, niti verovatno.

Tako utučena, sa vestima da za Peđinu aplikaciju nema ništa novo, danima se u tišini budim, jedem, hodam, treniram i družim sa lap topom. Raspoloženje mi na kratko popravi jedan malecki Anael i novorođena beba Nina, ali na kraju ipak odlučim da napustim airbnb podrum i uštedim svaki dolar, prebacim deo stvari kod strica i dogovorimo se da pređem kod njega da živim dok ne dođe Peđa. Daleko je od grada (skoro punih sat i po prevozom), ali makar ništa ne plaćam i razbiću tišinu.

A onda je došlo proleće i sunce! Dakle moja sestra je dobila Anaela, moji drugari i, sada već bivše komšije, su dobili preslatku bebu Ninu, a ja sam dobila posao! I sutra počinjem da radim. A dobila sam i poziv za intervju za još jedan posao. I osmeh se vratio u Toronto i Etobiko! I sve ću lepo da vam ispričam, ali u sledećem blogu. 🙂