Imigrant, a ne azilant (deo 2.)

Zašto sam rešila da apliciram za iseljeničku vizu za Kanadu i okušam se u međunarodnim vodama?

U principu odgovor je jednostavan – zato što sam to želela i zato što mi se za to ukazala dobra i pouzdana prilika, a ja sam bila u mogućnosti da to sebi priuštim.

Od srednje škole, od kad sam prestala aktivno da igram odbojku, počela sam da razmišljam o tom „životu preko“. Međutim, niti sam znala gde i kako da se raspitam o mogućnostima, niti se to baš činilo mogućim.

Posle faksa sam čak nešto pokušavala da upišem neki master van Srbije, da dobijem neku stipendiju, čak sam popunila bila i neku aplikaciju, ali mrka kapa. Niti sam ja to radila kako treba, niti je opet imao ko da me kvalitetno uputi.  Verovatno sam i ja bila pomalo lenja ili se nisam kretala u pravim krugovima i bila na pravom mestu u pravo vreme.

Bilo kako bilo, svo to učenje stranih jezika, još od osnovne  škole, na kraju se isplatilo, kada sam posle nekoliko godina radnog staža u Srbiji, 2011. godine uspela da se zaposlim u jednoj međunarodnoj ageniciji, na projektu koji se bavio regulatornim reformama u  Srbiji. Kad pomislim na tih šest godina, koliko sam se zadržala kao full time zaposleni na pomenutom projektu, momentalno mi se raspoloženje promeni, ali tu ću sagu ostaviti za neki drugi blog… Elem, tamo sam imala prilike da vidim, razumem i osvestim gde zapravo živim i kakva je naša privreda, gde smo kao društvo i kakvi su nam izgledi za unapređenja. I počela sam da igram lutriju za američku zelenu kartu. Naravno da je nikad nisam dobila, ali sam u jednom trenutku dobila kontakt advokata koji radi imigracione vize za Kanadu.

Sve vreme trajanja moje aplikacije, koja je iz raznoraznih razloga trajala duže nego obično (1.9 godina), sam samu sebe preispitivala da li zaista želim da odem, zašto i na koliko.

Po prirodi sam nestrpljiva, ponekad i impulsivna, moja mama bi rekla i nervozna (upravu je btw.) i bukvalno svakog dana, da li zbog te prirode (za koju se ipak sećam da nije oduvek bila takva) ili nečeg drugog, ja sam ludela u Beogradu zbog nekih sitnica koje za mene nisu sitnice. Vrlo brzo, uhvatila sam sebe kako sve češće izgovaram „Jedva čekam da se iselim!“. Istina, to sam najčešće igovarala u afektu, u saobraćaju u kolima ili u nakon nekog šaltera, ali sam to osećala celim bićem.

Išla mi je naživce masa stvari.  Ne znam dakle bih počela. Možda je najlakše od fenomena parkiranja u Beogradu – ne znam da li postoji bolji način organizovanja parkiranja, ali ovaj definitivno ne funkcioniše kako treba, a mene izluđuje. Prvo, da plaćam mesečnu kartu za parkiranje prema adresi iz lične karte (na kojoj bi trebalo da stanujem), a da nemam pravo da parkiram bukvalno 2 ćoška od svog ulaza, jer „to nije TA druga zona“, ali zato mogu 7km dalje, na drugoj opštni da parkiram – mene to ozbiljno nervira i frustrira! Drugo, to što smo spremni (priznajem nekad i ja sama) da se bukvalno pobijemo za parking mesto i to me nervira. Ili, da u banci uz ličnu kartu i platnu karticu ne mogu da UPLATIM novac na sopstveni račun, jer nisam ponela i onu plastificiranu?! Koja služi za šta? Da službenik u banci vidi i uporedi moj potpis sa depo kartonom? Ili što elektronska procedura zamena adrese i prezimena u ličnoj karti traje 2x po 45minuta uključujući moja 3 odlaska do MUP-a, a da sam pre toga uredno zakazala prvi jutarnji termin. Nebitno je koji su razlozi, svi znamo za Micu šalterušu i ostale fenomene naše administracije. Mene to troši, nije mi smešno i zabavno – nervira me. Vrata koja na zgradi lupaju skoro dve godine, da ja znam – nervira me. Dnevna politika koje ne mogu da se okanem, iako godinama nisam fizički imala televizor u kući, a u poslednje dve ga imam (jer sam se preselila kod Peđe), ali je ugašen osim kad nekom magijom dođemo kući pre 22h pa odlučimo da pogledmao neki film ili seriju – nervira me! Svi ti stari, isti političari koje ne želim da vidim i čujem, a iskaču mi iz frižidera, na bilbordima, na radiju, u kancelariji, na druženjima sa prijateljima, porodicom – MUKA MI JE od kampanja, dnevnih, nedeljnih, mesečnih i godišnjih aktuelnosti i jednih te istih tema decenijama! Nervira me novogodišnja rasveta, ide mi na živce svaki novi tržni centar, svaka rupa na ulicama, gadi mi se kad muškarci pljuju na ulici ili tresu nos bez maramice, odvratan mi je „noćni život“ i čuveni splavovi u Beogradu i nerviraju me ljudi koji u tome uživaju! Lenjost, nezainteresovanost, glupost, bahatost, beskrupuloznost i sve što mi vređa inteligenciju me izluđuje! Gadi mi se način na koji je postalo normalno da se školuje, leči, hrani, radi, napreduje, stiče i umire u Beogradu. To nisam ja.

I ma koliko mi sve ovo (i još mnogo toga) trošilo energiju i osmeh svakodnevno, najbitniji razlog zbog kojeg sam se odlučila da definitivno idem sa idejom da ne znam kada ću i da li ću da se vratim, je osnivanje porodice.

Od kad znam za sebe, sve što radim (sport, posao, kuća, škola, druženje…), radim maksimalno posvećeno, savesno, lojalno, disciplinovano i najbolje što umem i mogu. I u svojoj 33.godini života poražavajuće shvatam i priznajem samoj sebi da, ma koliko sati i poslova dnevno radila, u Srbiji, kao žena, NIKADA neću uspeti da obezbedim startnu poziciju svojoj deci kakvu su moji roditelji uspeli da obezbede meni. U Srbiji je danas toliko teško i skupo kupiti stan, kola, školovati decu, lečiti se, pa i sahraniti nije lako ni jeftino – dižu ljudi kredite i za to. Elementarne životne potrebe ljudi postaju nedostižne. I ok, znam – nije sve u materijalnom, nije sve u novcu, stanu, kolima…ali, poenta koju pokušavam da verbalizujem, a čini mi se da ne uspevam, je da MA KOLIKO radila kao zaposlena žena (koja btw. u tom nekom trenutku treba da bude i majka na trudničkom i porodiljskom bolovanju, pa bar x2, ako Bog da) u Srbiji samostalno, legalno i bez „sivih kombinacija“, „kreativnih rešenja“ i pomoći roditelja, braće, ne daj Bože banaka, veza i vezica, ne mogu da živim dostojanstven život.

Druga stvar, čak i da se okrenem tom svom minimalizumu, koji zauvek ljubomorno čuvam kao rezervni plan (parče placa daleko od Beogrda, fiksni telefon, knjige i smederevac, bez interneta, Peđa, ja i naši klinci sa seljačkim rumenilom), mišljanja sam da, nažalost Srbija nije mesto koje je bezbedno i dobro za podizanje dece, a prirodno je da za svoje dete želiš najbolje i da mu pružiš maksimum. Deca i ljudi treba da žive u sigurnom okruženju.

Od novembra 2017. sam u braku sa najdivnijim čovekom kojeg volim i čiju decu želim da gledam kako rastu pored nas dvoje kao roditelja. I kada pomislim na vrlo tehnička pitanja od toga ko će da mi vodi trudnoću, gde ću da se porodim, ko će da mi bude patronažna sestra, ko će da bude pedijatar tom mom detetu, kada treba da ga stavim na listu čekanja za jaslice i vrtić, u koji vrtić, koju osnovnu školu da upiše, koji fakultet, da li fakultet i sl… mene uhavti neopisiv strah. Strah od sterilnosti aparature u našim zdravstvenim ustanovama, strah od nestručnosti na svim nivoima, strah od partijskog zapošljavanja koja god da je partija  u pitanju, strah od kriterijuma i vrednosti koje ćemo Peđa i ja da učimo našu decu, a da ona u praksi vide primenu i apsolutnu vladavinu potpuno suprotnog, i najveći strah od toga da ćemo uprkos svemu USPETI i odgajiti fantastične pojedince koji će u nekom trenutku da mi kažu  „Idem ja kevo, ne mogu više ovde.“ Što bi reko jedan momak na twiteru „Ne mogu ljude.“

Od prilike, to su neki osnovni razlozi zbog kojih sam rešila da odem i probam. Došla sam da vidim da li emotivno mogu da živim daleko od mame, tate, braće i njihovih porodica. Došla sam u zemlju koja nije ratovala, koja je imigrantska zemlja i zagovara porodične vredosti. Došla sam u Kanadu koja je daleko i u kojoj je hladno, čije stanovnike ismevaju na račun toga da su previše fini i pristojni, a koju i obični ljudi pominju u kontekstu „tamo je, kažu, super za porodični život“. Došla sam da vidim kako izgleda taj život u tom famoznom „uređenom sistemu“, gde pravila postoje da bi se poštovala. Ne, bez sve šale, kad sam pre par dana pitala kako funkcioniše kućna dostava kad poručiš nešto preko neta (amazon i sl.), pitala sam: „Šta ako nisam kod kuće kad stigne paket, gde treba da idem?“ Rekli su mi: „Nigde. Ostavi poštar ispred ulaznih vrata. I to niko ne dira, jer ZAŠTO bi neko dirao, ako to nije njegovo i ne nalazi se ispred njegovih ulaznih vrata?“ Da li možete da pojmite taj način razmišljanja?! Ja sam ostala u šoku. Naravno da još uvek nisam ništa poručila, niti imam nameru u skorije vreme J

E zato Kanada.

A kada ću da se vratim? Ne znam. Možda brzo, možda nikad. Nisam isključiva i nisam otišla sa idejom da se nikad ne vratim. Nisam otišla da bih pljuvala po Srbiji ili da bih nostalginčno slušala narodnjake ili Baladu disidenta. Svesna sam da sa 33 godine osećaj pripadnosti imam samo za Srbiju, jer sam tu rođena, tu sam odrasla, tu su moji najmiliji i taj jezik i mentalitet najbolje poznajem. I taj osećaj pripadnosti ne očekujem da ću ikada ostvariti, ali nisam po to ni došla. Došla sam po status, po papire za mene, za Peđu, za našu decu i po iskustvo. A koliko će ono da traje i u šta će da se pretvori, videćemo.

3 мишљења на „Imigrant, a ne azilant (deo 2.)

    1. Hvala na divnom blogu !
      Citam i razmisljam kako bih mogla da potpisem tekst a da ne promenim ni rec.
      Ja sam bila ogorcena na situaciju u Srbiji, bez perspektive, ljudi su postali inertni, pristajali smo na kojekakve kompromise zarad pukog prezivljavanja. To nije zivot kakav sam zelela za sebe, sestru, sestre, bracu, roditelje, prijatelje…Ja sam napravila prvi korak, i to ne samo radi sebe, vec i zbog svih njih.
      Bice ti tesko u prvo vreme, ali ne daj se ! You’ll feel homesick ali batali narodnjake i baladu disidenta !
      Drzim ti palceve i ako ti bilo sta zatreba tu sam 🙂
      Veliki pozdrav !

      Liked by 1 person

Оставите одговор на Svetlana Одустани од одговора

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s