Imigrant, a ne azilant (deo 1.)

Zašto si rešila da odeš? Mislim zašto TI koja imaš ovde i stan, kuću, kola, posao, i to dobar posao i dobro plaćen posao, eto sad si se i udala, tu ti je i porodica, ŠTA TEBI FALI i po šta to ideš u Kanadu? I zašto baš u Kanadu? Tamo je hladno, a i daleko je, mnooogo je bre daleko. Da je makar Beč ili neka druga evropska država, ali u Kanadu! Jel znaš za onaj Dnevnik iseljenika u Kanadu? GrtaLca! Ni tamo ne cvetaju ruže, znaš? Evo moj drugar se vratio posle 10 godina, a znam i jednu porodicu, isto se vratili posle 15 ili 20 godina, ne znam tačno.

Dok sam čekala papire (1.9 godina): Šta ima novo za Kanadu? To se baš odužilo. Jesi razmišljala šta ćeš, ako ne dobiješ papire? I šta kad odeš tamo, jel te tamo čeka posao ili? Pa šta misliš da radiš tamo? A šta ćeš sa Peđom?

Kad sam dobila papire: Carice, bravo! I kad ideš? Jesi kupila kartu? I šta, stvarno ćeš da odeš, a? A Peđa? Kad on dolazi? A Anđela? Jesi našla stan? Koliko košta? Uuuuuu čoveče, pa jesi luda da toliko plaćaš, ovde živiš besplatno u svom stanu. Jesi našla posao tamo ili ćeš tek da tražiš? Pa šta ćeš da radiš dok ne nađeš posao? A koliki su tamo troškovi života? A čekaj, kako si ti bila aplicirala za to? Šta ti je trebalo od papira? Jesu ti trebale neke pare na računu ili samo potvrda iz banke?

Od kad sam došla (a ovde sam 10 dana) – Kako je tu? Kako ti se čini? Jel hladno? Šta ima novo za posao? Jel ima snega i grtaLce? A šta ćeš da radiš danas? I tako svaki dan, više puta dnevno. Zato su mi ovih dana malo iscrpljujući razgovori sa Srbijom.

Nisu ova pitanja blesava, nego ih je mnogo i još kad ih mesecima slušaš od mnogo različitih ljudi (a nekada, Boga mi, i od istih), onda to stvarno umori i nervira. Ali, hvala svima na interesovanju, isprovocirali ste u meni to da započnem svoj blog, a to se već dugo krčkalo u meni.

Pa neka moj prvi tekst bude na temu mog preseljenja u Kanadu.

Ovo kako sam došla do papira, šta mi je trebalo i sl. nemam nameru da pišem – koga ta priča interesuje neka se javi, uputiću zainteresovano lice na adresu koja je meni pomogla i to je to.

Kako čujem u Beogradu je ovih dana proleće u februaru. U Torontu, pak, nije. Zima je i hladno, ali ništa od grtaLce, tako da su mi prvi utisci o strašnoj zimi u Torontu poražavajući. Ništa specijalno, zima ko zima. Osim kad dune vetar, onda je baš hadno i onda je ta surovost, o kojoj se priča, opravdana. Ali grad je jako dobro pokriven podzemnim prolazima i saobraćajna infrastruktura je na zavidnom nivou, makar u poređenju sa Beogradom. Tako da, ako imaš sreće, kao što je ja imam, pa si smešten blizu metro stanice (što je u mom slučaju 3 minuta hoda), nema ozbiljnijih izgleda za smrzavanje.

Prve utiske o Torontu, na svu sreću, ipak nisam stekla u sred zime. Bila sam ovde i ceo septembar kada je bilo skoro svaki dan +30 C i preko. Nekoliko zapažanja od tada u narednim redovima.

Grad je svetao i ljudi nisu namršteni i nervozni i ne bulje u telefone dok hodaju ulicom. Umesto telefona, u ruci uglavnom nose kartonsku čašu sa kafom ili nekim drugim pićem. Sirena se u saobraćaju koristi u slučaju krajnje nužde, čak se smatra nepristojnim ako je nrepimereno koristiš. Samim tim, uz dobro organizovan nadzemni gradski prevoz, grad je ozbiljno tiši od Beograda.

Još jedna od prvih impresija o ljudima je da se ovde svi bave nekim sportom. Trče vala i po vetru i po minusu, za sumanutost ne znaju. Teretane su prepune, a koji god sport da ti padne na pamet IMA. I ima neka ekipa negde koja se time bavi, samo se treba dovoljno dobro raspitati. Zato je jako teško da se oceni koliko godina imaju ljudi, jer svi izgledaju fit i mlađe nego što zaista imaju godina. Makar mi se tako za sad čini. Skoro da ne vidim ljude koji puše – to ovde definitivno nije kul i to mi se veoma dopada.

Toronto nije nešto posebno lep, ali se čini da nije ni građen da bude lep, nego da ti bude lepo u njemu. Sve je nekako u funkciji građana-korisnika grada. U centru, tamo oko tornja i tog ekonomskog centra, su kao na filmovima oni visoki stakleni soliteri, a što si dalje centru sve je niža gradnja. Ima dosta kranova, gradi se, uglavnom soliteri, tako da se već vidi tendencija da se metro linije okruže soliterima, a da niža gradnja bude u mirnijim i lepšim krajevima, udaljenijim od metroa, sa više prirode, koji prate i dublji džep.

U Torontu postoje 4 metro linije, ali dve su glavne, mnogo autobuskih i tramvajskih linija koje su međusobno i sa metroom jako dobro povezane, što transport kroz grad čini jednostavnim i lakim.  Čak i ako nemaš automobil, a mnogo ljudi se ovde odlučuje za tu opciju, lako se krećeš kroz grad.

Meni je, npr. bilo zanimljivo kada sam shvatila da u soliterima obično nije dozvoljeno da imaš mašine za pranje i sušenje veša! Zapravo, postoje zgrade sa stanovima tzv. apartments  i condo. U apartment ne smeš da imaš mašine, već u prizemlju zgrade postoji laundery u kojoj su smeštene mašine za pranje i sušenje veša gde se naplaćuje svako pranje i svako sušenje. Nemaš jednu mašinu za svoj stan, nego ima više mašina pa ko pre devojci njemu devojka. Condo su stanovi u kojima postoje mašine za pranje veša ugrađene u stan. To su po pravilu manji stanovi i skuplji stanovi. I da – mašine uglavnom imaju 1 program sa hot water i 1 sa cold water. Znači predpranje, iskuvavanje i sl. nije baš uobičajeno. Što navodi na zaključak da si u Torontu uspeo u životu ako imaš dovoljno kvadrata životnog prostora (ako ih imaš u vlasništvu obrnuo si igricu!) u kojem si uspeo da si obezbediš evropsku mašinu za veš.

Ali najveći kulturološki šok je bio kontakt sa administracijom. Sve papire, a tu spada PR kartica, SIN broj, OHIP kartica,  vozačka dozvola G1, račun u banci i kartica za telefon, završila sam u roku od 2 radna dana i to samo zato što sam sletela kasno uveče, pa nisam mogla u istom danu sve da završim. Inače je to moguće i sasvim normalno. Malo mi je čak bilo i krivo što se nisam bar po 2x vratila za svaki od dokumenta, to je ipak red. Šalim se, naravno, uopšte mi nije bilo krivo što me nisu šetali po šalter sali, niti što su službenici bili ljubazni, osećaj je fenomenalan! Krivo mi je bilo što sam svesna da tako uređenu administraciju u Srbiji, ja sigurno neću doživeti, a veliko je pitanje hoće li iko ikad.

Od kako sam drugi put sletela u Toronto, i takoreći od kako sam se preselila skroz, u prvih 10 dana uspela sam svašta nešto da završim. Što bi moj domaćin rekao vodim vrlo aktivan i zanimljiv imigrantski nezaposleni život. Učlanila sam se u gradsku biblioteku, posetila neki HR kongres (HRPA 2018), prijavila se za polaganje francuskog u YMCA, polagala ispit i dobila grupu u kojoj od kraja februara počinjem da obnavljam francuski potpuno besplatno, prijavila se u službu za zapošljavanje, razgovarala sa savetnikom (savetnica mi već poslala 2 maila sa nekim uputstvima i template-ima za Cv i cover letter #samokažem), u naredne dve nedelje očekujem i mentora za zapošljavanje, krenula u teretanu, našla ekipu za odbojku, rešila važne papire i za Peđinu aplikaciju, aplicirala za posao na preko 70 mesta, zakazala prve časove vožnje i polaganje za mart, videla se sa rodbinom i prijateljima i upoznala se sa još 20ak novih ljudi, uglavnom sve zahvaljujući domaćinima kod kojih sam smeštena, ali i kontaktima iz Beograda. I da, vrlo važna napomena, svakog dana sam skoro 3h na vezi sa Beogradom. Dakle, može se, samo se treba dobro organizovati.

Dodatne i buduće impresije o Torontu deliću u nekim narednim postovima, a sad the most interesting part – zašto sam otišla i kad ću da se vratim.

Nastaviće se ….